Blogokaz

Japanci

2017.11.28. 16:59 Blogokaz

Ova godina mi je izuzetno naporna, ali moram priznati i da je istovremeno jako interesantna. Primjecujem kako se kod mene pocinje razvijati zanimanje za druge ljude, posebno ako su drukcijeg kulturnog naslijedja od mene. Uvijek sam bio veliki individualac i okruzje me nije previse interesiralo. Cesto bi se dogadjalo da ne primjetim neke stvari koje su se dogadjale oko mene, ali to u meni nije izazivalo uzbudjenje. Moj unutrasnji svijet mi je sasvim dostajao. Nikada nisam imao puno prijatelja, a i broj onih koje bih mogao definirati kao poznanike je bio dosta skroman. U zadnjih par godina je poceo rasti moje zanimanje za osobe koje me okruzuju. Pocinju mi biti zabavna, a ponekada i poucna, njihova iskustva na poslu, u odnosu s kolegama, bracni odnosi, veza s djecom i rodjacima. Prije sam sve to smatrao banalnim i dosadnim. Sada mi se sire vidici i pocinjem uvidjati da je svijet puno veci nego sto sam nekada mislio. Moja filozofija, koja se moze izraziti u kratkoj recenici "univerzum to nece niti primjetiti", i koja objektivno ostaje takva, malo po malo postaje slabija. Sve rjedje odbijam interakciju s drugima.

Nakon ljetnog raspusta u moju firmu je stigla nova aplikacija za pracenje rada zaposlenih. Svaki posao koji radimo ima svoju sifru i potrebno je za svaki dan upisati koliko se je sati radilo za pojedini projekt. Vrlo jednostavan softver, besprijekorno uradjen od jedne nase poslovnice u danskoj. Toliko je intuitivan da nema potrebe za uputstvima. Ako nesto bas nije jasno postavi su kursor iznad kucice i pojavi se uobicajeni oblacic s objasnjenjem. Poslan je svim nasim uredim u svijetu koju su obavezni da ga koriste. Nekih mjesec dana nakon uvidjenja ove aplikacije sef me zove doma; ja ne radim uvijek u uredu jer mi posao dozvoljava da puno toga obavim online od kuce. Ja to obilno koristim. Kaze mi da nasa poslovnica u Japanu ima velikih problema s koristenjem ovog programa za pracenje sati rada. Ja ostao zapanjen. U per minuta bih uspio objasniti dijetetu iz prvog razreda osnovne skole kako softver funkcionira a japanci ne shvacaju.

Tako sam se nasao u avionu. Iz Beca sam krenuo za Tokyo. Predvidjena su 3 tjedna rada. Uz objasnjenje novog programa, sto je u stvari bila izlika za odlazak, trebao sam prouciti njihov nacin komuniciranja s klijentima. Istrazivanja su pokazala da je njihov postotak dobivenih klijenata, u donosu na one kontaktirane puno visi nego prosjek koji dostizemo u Europi. Na prostorima Balkana je jos znatno nizi. Let je traja nekih 12 sati. U zracnoj luci me je cekao auto sa soferom. Krenuli smo. Ovo je moja prva posjeta zemlji izlazeceg sunca. Odvezao me je u jednu od centralnih cetvrti Tokya koji se zove Shibuya. Moja firma ima mali apartman za povremene goste, kao sto sam i ja bio u ovom slucaju. Mali ali luksuzno uredjen. S 18. kata se pruzao predivan pogled na grad. Od prvog momenta sam se poceo zaljubljivati. Stigao sam kasno i odmah se ubacio u krevet. Ujutro sam se probudio dosta mamurno zbog vremenske razlike. U maloj kuhinjici sam pronasao neke kekse koje saam pojeo uz vocni sok od breskve.

Ured se nalazi na nekih 10 minuta pjeske od apartmana. Na stolu sam nasao plan grada gdje je bila ucrtana trasa koju sam trebao slijediti. Pocinju raditi u 10 ujutro i zavrsavaju u 7 uvecer; imaju pauzu za rucak od jedan sat, neplacenu. Sacekala me je sekretarica na recepciji i odvela do sefa. Vecina japanaca je sitna, ali je ovaj bio prava ljudina. Srednje dobi, visok oko 190 cm i skoro 100 kila tezak. Rekao bi covjek da je iz Like. Nakloni, bujica rijeci. Nikakav odgovor na moje engleske pozdrave i pohvale. Nakon 5 minuta okrene telefon i nesto promrmlja. Gotovo istovremeno se pojavi jedan mladji covjek i pozdravi me na engleskom. Objasni mi da glavni covjek agencije ne govori strane jezike i da ce on biti nas prevodioc. Tako smo proveli sat vremena u upoznavanju i planiranju posla koji ja trebam obaviti za njih i oni za mene. Prevodilac se zvao Taiko i na kraju je ispalo da je to jedina osoba s kojom sam uspio stvoriti neki kontakt. Nitko drugi nije govorio engleski. Navjerojatno. Multinacionalna firma u kojoj sam jedna osoba govori engleski.

Pitao sam ga sto se dogadja kada je on odsutan zbog bolesti? Ima 42 godine i nikada nije izostao s posla, prema tome problem se ne postavlja. Uskoro je doslo vrijeme rucka. Nisam znao sto da radim. Ocekivao sam da vidim hoce li me netko pozvati da mu se pridruzim, kao sto je to bilo u svim drugim poslovnicama koje sam posjetio. Svi su izasli iz ureda osim mene. Na kraju sam se podigao i uputio na ulicu. Nakon par stotina koraka skrenuo sam u jednu ulicu gdje je bilo puno restorana, ako ih tako mogu nazvati. Sjedne se za sank i tamo se jede. Jedini problem sto nigdje nije bilo mjesta. Jos gore, ispred svake zalogajnice, cini mi se da bolje opisuje mjesto, se nalazio dugacki red. Mrzim redove. Nasao sam neki ducan, ali je i unjemu bila guzva. Ipak sam se ohrabrio i usao. Kupio sam neke kekse i sok, za promjenu u odnosu na dorucak. U blizini je bio mali park s par klupica. Cudo, ali sam odmah uspio pronaci slobodno mjesto. I za veceru sam imao isti obrok.

Dan iza sam skupio hrabrost i stao u filu za pravi rucak. Red se brzo pomicao i nakon 20 minuta sam sjedio za sankom. Narucio sam ramen; neka vrsta manestre s pasto, svinjskim mesom i kuhanim jajetom.Brzo i ukusno, s prihvatljivom cijenom od oko 80 kuna. Problem je da je centar izuzetno napucen i u vrijeme rucka se stvaraju guzve jer nema dovoljno kapaciteta za sve zaposlene. Unatoc tome, u uredu nisam nikoga vidio da nosi jelo od doma. Brzo sam se privikao novom ritmu. Nakon posla bih zavrsio u nekom baru. Uz pivo bih uzeo neko od jela koja su se nudila i to bi mi bila vecera. Lokali su bili puni ljudi kao ja: odjelo i kravata, upravo napustili radno mjesto. Brzo sam shvatio da se lako moze stupiti u kontakt i tako sam uspio dobiti moju dnevnu dozu konverzacije. U uredu se razgovaralo samo o poslu, uvijek preko prevodioca. Pokusao sam par puta zametnuti razgovor o nekim drugim temama. Tih dana je americki predsjednik Trump posjeti Japan, pa sam htio cuti od njih sto misle o njemu. Nikada nisam dobio odgovor. Izgleda da kod njih na poslu ne postoji nista drugo van tog ambijenta. Oni u barovima su jako razgovorljivi i raspon tema je vrlo sirok, od politike, pa zena, do automobila i kulturnih dogadjaja.

Preko vikenda sam koristio slobodno vrijeme da razgledam grad a dva puta sam napravio i kratki izlet van grada. Sve je puno budistickih i sintoistickih hramova. Izgleda da su japanci jako religiozni, ali i prevrtljivi po tom pitanju. Jedan mi je rakao da svaki japanac u toku svog zivota bar jednom promijeni religiju. Iako je bio pocetak studenoga, vrijeme mi je bilo izuzetno naklonjeno: suncano i toplo, pa sam cesto setao u samoj kosulji sa zavrnutim rukavima. Japanke se lijepe zene, ali prilicno lose gradjene: ravne naprijed, ravne odotraga. Otisao sam i u jedan tradicionalni teatar, ali da budem iskren predstava me nije posebno odusevila. Ono sto mi se jako dopalo jeste hrana. Dva piuta sam si priustio i skuplje restorane. Ambijent, hrana i ljubaznost posluge su spektakularni.

Szólj hozzá!

A bejegyzés trackback címe:

https://blogokaz.blog.hu/api/trackback/id/tr1213401617

Kommentek:

A hozzászólások a vonatkozó jogszabályok  értelmében felhasználói tartalomnak minősülnek, értük a szolgáltatás technikai  üzemeltetője semmilyen felelősséget nem vállal, azokat nem ellenőrzi. Kifogás esetén forduljon a blog szerkesztőjéhez. Részletek a  Felhasználási feltételekben és az adatvédelmi tájékoztatóban.

Nincsenek hozzászólások.